Pohvale i zahvale
Prolog:
Noć koja je rezervisana za dojmove.
Čitam "unakrsnu" poeziju, nastalu jedne pijane noći, kada smo jedva vidjeli olovku, a kamoli papir!
********************************
Mi smo izgubljena mladež. Gledamo dokumentarac o jebenom Štuliću, potom slušamo Azru sa osjećajem nekog svetog strahopoštovanja i znamo da svako od nas priželjkuje godine naših roditelja i tako mrski Zagreb.
Stidimo se potiho što smo toliko izgubljeni da niko nikada neće snimiti dokumentarac o nama. Nemamao karizmu i ne taržimo bend, niti ćemo ga ikada naći.
Sve je laž i jasno ju živimo. Borimo se glupošću protiv gluposti i banalnim folovima maskiramo potrebu da budemo bitni drugima. Ja piskaram, ti pričaš, ona vrišti, oni citiraju tuđe riječi. Baš smo izgubljeni...
Mi smo djeca početka kraja. Nismo se stigli niti igrati - prebrzo smo MORALI odrasti. Nikada nećemo odrasti do kraja, jer se uvijek vraćamo preskočenom vremenu. Mi smo djeca rata. Mi smo djeca koja su kapitulirala prije borbe.
Poput meduze bez krakova, poput slona bez kljova, pregolemi smo i nezgrapni za sebe, ne poznajemo ravnotežu.
Mi smo devijantna slika slike u koju smo se trebali razviti.
Stvaramo muziku...ali ona je prestara za čovječanstvo; preiskrena za nas; predevijantna za naše roditelje.
A mi smo slabići.
Historija je učiteljica (glupa fraza). Znamo da revolucija jede svoju djecu (glupa premisa fraze). Nama se samo (eto) živi, dakle, nije nam do toga da nas neko, ili nešto pojede (glupa konkluzija).
Inercija...
Divimo se bivšim aktivnim, istrajavamo u inerciji.
Hvala što ste nas učinili ovakvim! Stvorili ste retarde.
******************************
Epilog:
Snaći ćemo se. I gori su p(r)oživjeli život. Samo...niko neće snimati dokumentarac o nama!
